Geneza džihadizma: Kako se razvijala ideologija smrti i zla

Džihadizam kao višedimenzionalni fenomen je pre svega globalna ideologija. Koristeći se intelektualnim svaštarstvom koje je rezultat preokretanja pojmova, simbola i slika o muslimanskom ili evropskom poreklu, njegovi zastupnici tvrde da 'vernicima' nude novi početak, novi identitet i novi način života, uspešan i ovde i van ovog sveta.

Ukratko, reč je o predstavi sveta koja daje sigurnost pripadanja nečemu što je više od nas samih: grupi koju je bog izabrao da obnovi istinsku religiju i da ponovo ujedini umu (zajednicu vernika) pod okriljem kalifata – univerzalne islamske monarhije – pre nego što osvoje svet i dobiju spasenje. Praćenjem glavnih tokova geneze i razvoja ideologije džihadizma može se bolje razumeti njegova privlačnost i efikasnost, od pariske ulice Sen Deni do pakistanskog grada Karačija.

Kao i druge ekstremne ideologije, džihadizam ima korene u razočaranju koje je proizveo Prvi svetski rat. Raspad Otomanskog carstva, ukidanje kalifata od strane Mustafe Kemala Ataturka, dominacija Zapada i uspon moći novih oblika socijalizacije stvorili su pravu konfuziju u nekim muslimanskim krugovima.

Određeni aktivisti, učenjaci i uleme (pravnici i teolozi) jedini lek za izlazak iz ove egzistencijalne krize videli su u islamu. Između dva svetska rata pojavilo se nekoliko više ili manje uspešnih projekata. Najvažniji od njih je bio, bez sumnje, Muslimansko bratstvo.

Inspirisano Hrišćanskom zajednicom mladih ljudi, Muslimansko bratstvo je osnovano u Egiptu 1928. godine. Za osnivača Hasana el Bana, islam je superiorni i totalni poredak koji potpuno treba vladati muslimanskim društvenim prostorom, jer je ujedno „dogma i kult, domovina i nacionalnost, religija i država, duhovnost i akcija, Kuran i mač“. U okviru ovog cilja je osmislio teološku strategiju: pre osvajanja moći i stvaranja islamskih država treba islamizirati društvo odozdo, nadvisujući sve legalne i teološke škole. Ove države, koje osiguravaju nadmoć šerijata (islamskog prava), onda se postepeno angažuju u procesu integracije kroz programe kooperacije. Ovaj proces bi trebalo da dovede do ukidanja granica i proglašenja kalifata.

Osnivač Muslimanskog bratstva nije nikada precizirao principe i strukturu islamske države koju je želeo uspostaviti. Zadovoljavao se sloganima i praznim formulama, ponekad kontradiktornim. Ali tragovi koje nalazimo u njegovom pisanju, kao i u njegovom radu na čelu bratskog udruženja, pokazuju da je imao sklonosti ka elitizmu, dirigovanju i autoritarizmu. El Bana se izjasnio protiv određenog broja demokratskih principa, posebno protiv slobode, protiv politike i religije odvajanja, protiv višepartijskog sistema i podele moći. Da bi se izborila sa unutrašnjim i spoljašnjim izazovima, uma treba biti, po njemu, vođena jednim zakonom -- šerijatom, jednom partijom -- Muslimanskim bratstvom i jednim vođom -- kalifom.

Zahvaljujući relativnoj jednostavnosti njegovog govora, kao i revnosti njegovih članova, bratstvo je znatno proširilo svoju bazu u Egiptu i u drugim delovima arapskog sveta. Ono međutim nije ostvarilo glavni cilj: osvajanje moći, nužan preduslov za obnavljanje božje države i primanje spasenja. Krajem četrdesetih godina 20. veka ovaj neuspeh je pogurao manjinu odlučnih da se okrenu radikalnijim pozicijama, posebno onima koje su bile u vezi sa upotrebom nasilja. Stvari su se narednih decenija dramatično ubrzale zbog neviđene represije koju je sprovodila sveže uspostavljena vojna hunta na vlasti u Kairu.

Tokom ovog perioda krize bratstvu se pridružio Said Kutb, mučeni intelektualac. U zatvorima predsednika Gamala Abdela Nasera napravio je ideološki preokret koji će imati ogromne posledice na političko-religijsko polje arapskih muslimana. Smatrao je da je svet u kojem je živeo pao u neznanje i neverovanje (aljahiliyya). Istinski vernici, sada u manjini, moraju dovršiti prelazak (al-hijra), odvajajući se duhovno i fizički od bezbožnih društava. Nakon stvaranja čvrste duhovne i zemaljske platforme, izabrani moraju krenuti u osvajanje bezbožnog sveta u okviru potpunog džihada. Inspirisan Indo-Pakistancem Abul Ala Mavdudijem, ubeđenim pristalicom ideje kalifata, Kutb podstiče izabrane da obnove apsolutni suverenitet boga (al-hakimiyya) uspostavljanjem islamske države i zakona, koji će osloboditi vernike zapadnog materijalizma. Ova kulturna enklava, koja nije bila novitet u muslimanskoj istoriji, ubrzo je postala političko postolje savremenog džihadizma.

Sovjetska invazija na Avganistan podstiče rast vahabizma

Uprkos popularnosti i prihvatanju od strane nekih radikalnih grupa šezdesetih godina, širenje ideja El Bane i Kutba sprečile su strukturne prepreke: njihovi tvorci nisu bili čuvari drevne tradicije uleme, već obični intelektualci i islamski aktivisti, kategorija koja još nije našla svoje mesto u političko-religijskom polju. Tokom šezdesetih i sedamdesetih, nekoliko džihadskih grupa (Shabab Mohammad, Al-Jihad i Al-Takfir wa-Hijra) radilo je na rešavanju problema obilno koristeći klasične reference, posebno spise pravnog teologa Ibn Tajmije (1263--1328) i njegovog učenika Ibn Kalim el Đevzija. Ali uzalud.

Sovjetska invazija na Avganistan 1979. omogućila je džihadizmu da razvije postojeću teološku i pravnu doktrinu: vahabizam. Uz pomoć petrodolara iz Saudijske Arabije ova tradicija uspela je da se nametne kao nova ortodoksija u islamskom području. Stvoren u drugoj polovini 18. veka u centralnoj Arabiji, vahabizam je bio utelovljenje Hanbelijskog mezbeha, jedne od četiri škole prava u sunizmu. Njegov osnivač, nepopustljivi propovednik Muhamed Ibn Abdel Vahab (1703--1792), nije prezao ni pred čim da bi nametnuo ono što je smatrao jedinom istinskom religijom, religijom proroka i njegivuh učenika, 'al-salaf al-salih' -- otuda i termin 'salafizam', drugo ime ove tradicije. Godine 1744. ujedinio se sa Saudom, ne bi li na bazi svoje doktrine sagradio politički entitet: Prvu saudijsku državu, koja je postojala do 1818.

Organizacija islamske države učila je na greškama Al Kaide

Muhamed Ibn Abdel Vahab, kojeg su slepo pratili učenici, uveravao je da je jedini put spasenja obnova 'čiste' religije. Da bi ona bila moguća trebalo je (ponovno) otkriti temelje islama: jedinstvenost boga -- al-tawhid, odakle potiče ime mnogih džihadističkih pokreta. Jedinstvenost se može postići samo pod jednim uslovom: strogim poštovanjem ortodoksije i ortoprakse prema hanbelijskoj doktrini. Svi koji se ne pridržavaju ove dogme kvalifikovani su kao licemeri, izgubljeni, jeretici, štaviše i kao nevernici. Veći deo doktrine i prakse sufizma, kao što su kult svetaca, vankanonski hadžiluci ili prakse predviđanja, sličan je oblicima idolatrije, protiv kojih se mora boriti svim sredstvima. Slično tome, pojedinci i vlade koji pribegavaju zakonima koji se smatraju neislamskima proglašeni su otpadnicima.

Istinski monoteista može postati i ostati samo onaj ko striktno primenjuje božanske propise u svim domenima života. Da bi se to postiglo, vahabiti zagovaraju strogu interpretaciju svetih tekstova. Prema njima, šerijat -- koji uključuje i telesno kažnjavanje -- mora se doslovno primenjivati.

Da bi se povukle granice, simboličke i stvarne, između autentične i lažne religije, zagovornici vahabizma razvili su princip „al-wala wa’ al-bara’“ („odanost i prekid“). Vernik mora biti apsolutno veran i lojalan svim drugim članovima zajednice. S druge strane, odnosi sa nevernicima se teoretski ograničavaju na preobraćanje, potčinjenost ili rat. Prema ovakvoj logici, muslimani koji žive na bezbožnim teritorijama moraju pre ili kasnije izvršiti hidžru (prelazak) na prebivalište islama, ne bi li se ispunili svetim silama pre odlaska u džihad.

Osnaženi projektom El Bane, putokazima Kutba, vahabitskom ortodoksijom i pobedom nad Sovjetima, džihadisti misle da konačno imaju savršenu ideološku formulu za oživljavanje kalifata i zlatnog doba islama. Kao što dokazuju veroispovesti koje kruže internetom, posebno one koje je 2007. objavio bivši šef Islamske države u Iraku Abu Omar el Bagdadi, ova ideologija se vrlo malo menjala tokom poslednjih decenija. Jedine novine su uspon antišiitskog govora -- u saudijskom, iračkom i sirijskom kontekstu, razvoj literature koja legitimiše sve forme nasilja i mesijanističke priče.

Radi trijumfa onoga za šta veruju da je istinska religija, džihadisti su ranih devedesetih razvili nekoliko strategija, istovremeno i konkurentskih i komplementarnih. Al Kaida svoj razlog postojanja temelji na ideji da je uma meta neprekidnih unutrašnjih i spoljašnjih napada. Prema njima, muslimani širom sveta imaju obavezu da spasu svoju braću u nevolji. Organska solidarnost izražava se kroz praksu globalnog džihada, istovremeno i protiv velikih sila i protiv arapsko-muslimanskih režima koji ih podržavaju. Krajnji cilj je proterati ove sile iz prebivališta islama, svrgnuti režime koji se smatraju otpadničkim i ponovo uspostaviti kalifat. Smatrajući se avangardom zajednice vernika, članovi Al Kaide nastoje Avganistan učiniti žarištem nove epopeje. Godine 1998. su se Osama Bin Laden i njegovi vojnici zakleli na vernost šefu talibana Muhamedu Omaru, komandantu vernih, i objavili džihad zapadnim silama. Sledila je serija velikih napada, među kojima je bio i onaj od 11. septembra 2001.

Polazeći od neuspeha Al Kaide, ID usvaja tzv. 'globalni' pristup, što znači da razvija svoje kapacitete misleći globalno i delujući lokalno. Vođe organizacije, koji sebe smatraju novim izabranima, izabrali su da najpre razviju platformu u srcu arapsko-muslimanskog sveta i osiguraju njegovu finansijsku autonomiju, pre slanja vojnika u osvajanje sveta. Da bi to omogućili, sledili su plan iz tri stadijuma, objavljen između 2002. i 2004. u knjizi Upravljanje divljaštvom: najkritičniji stadijum kroz koji prolazi zajednica vernika. Jednostavnije i direktnije rečeno, ova brošura objašnjava kako džihadisti mogu imati koristi od događaja i okolnosti na lokalnom i međunarodnom planu, ne bi li osvojili teritoriju. Jednom osvojena, ona može postati platforma ne samo pribegavanjem ekstremnom nasilju i nemilosrdnoj propagandi već isto tako inspirišući se umećem ratovanja i zapadnom administrativnom stručnošću. Parcijalni uspeh ove strategije i proglašenje 'kalifata' juna 2014. ima sledbenike u muslimanskom svetu, kao i drugde -- na Sinaju, u Libiji, u Sahelu, u Tunisu, u Saudijskoj Arabiji i u Francuskoj...

* NABIL MOULIN je istraživač u Nacionalnom centru za naučna istraživanja (Centre national de la recherche scientifique, CNRS) i autor zbirke eseja Kalifat, u izdanju Flammarion (u pripremi).