'Toliko sam bio sretan što mi je ostavila broj da sam zaboravio da...'

Pre nekih 5-6 godina još u osnovnoj školi, ako se dobro sećam bio je to osmi razred oš. Imao sam takmičenje iz hemije, republičko. Toliko sam voleo hemiju tada da sam bukvalno zamišljao sebe kao hemičara jednog dana. U toku takmičenja zapazio sam jednu devojku u istoj učionici u kojoj sam i ja sedeo i radio, više smo se gledali i smeškali jedno drugome nego što smo uopšte rešavali test. Ona je završila i nisam mogao da verujem šta se dešava, ustaje, cepa papirić, piše svoj broj telefona odnosi dežurnom pokazuje šta je, šapuće mu nešto, dežurni klima glavom, ona dolazi do mene, lepi papirić na moju klupu i kaže: "javi mi se", pred svim onim ljudima i ode.. Završavam ja test grabim onaj papiric i izlazim napolje. Na pola puta do kuce slucajno pogledah u kesu pored sebe, i video sam da sam onako blentav i srećan zbog onoga što se desilo unutra u stvari poneo svoj rad sa takmicenja kući. Hteo sam da se upucam. Naravno test nije prihvaćen nazad, bio sam diskvalifikovan. A da stvar bude još gora, profesor mi je u školi pregledao rad, i da sam normalno predao, po bodovima osvojio bih drugo mesto...na republičkom...Od tada više ne volim hemiju.