Izdržava ga djevojka, a evo šta on kaže na to!

Tajler Mos nema posao, nema obaveze osim da sredi kuću i spremi večeru, a izdržava ga njegova djevojka. Svako je sada pomislio kakav luzer, a evo kako glasi njegova priča.

Kada djevojka izdržava dečka, to obično ne nailazi na odobravanje. Mnogi budu sumnjičavi i odmah osuđuju ovakvu situaciju. Tajleru Mosu je dosadilo da mu pričaju iza leđa pa je rješio da otvori svoju dušu i kaže tačno kako se osjeća po pitanju toga.

Ja sam dečko koji život provodi u stanu. Taj način života nije moj izbor, mada ima neke svoje prednosti. Mogu da se tuširam kada želim, obučem kako hoću i srećem ljude koji želim.

Svaku put kada odemo na večeru, ona je plati i osjećam se baš neprijatno. Pričajte vi šta hoćete o modernim vremenima i rodnim ulogama u 21. vijeku, ali i dalje postoje određena očekivanja od muškarca. Posvećenost. Zaštita. Biti dečko, kojeg djevojka izdržava djeluje lako, ali oduzima dobar dio ponosa. Prošlog avgusta sam završio master na Nortvestern Univezitetu. Već šest mjeseci sam bez posla. Shvatam da se moje znanje semiotike i napamet naučenog opusa Alfreda Tenisona ne navodi kao potrebno znanje na oglasima za posao.  

Siđite mi s grbače.

Izgledalo je vredno truda učini engleski, istoriju i filozofiju, ali bio sam naivan. Mislio sam da će mi to pružiti mogućnost da nosim jaknu od tvida i da govorim o Ničeovom nihilizmu kada me neko pita da li sam gledao "Okružen mrtvima". Ono što nisam znao je da je ta jakna prokleto skupa. Umjesto toga shvatio sam da sam prekvalifikovan, ali pogrešno kvalifikovan. U ovom trenutku samo želim posao. Kasno noću, ležeći na stomaku čeznem za zvukom faks mašine i pravljenja grafikona za ponedeljak. 

Dan za danom, ne zastrašuje toliko porast stope nezaposlenosti ili sljedeći intervju za posao, koliko mi je najteže da se pogledam u ogledalo. Svi bejzbol trofeji koje sam dobio kao klinac i riječi ohrabrenja da treba da budem ono što želim, bili su sastojci u tom sufleu grandioznih očekivanja. Svaki dan bez posla, pretvara se u dan u kojem pokušavam da ponovo pronađem sebe. Moja djevojka je mnogo praktičnija od mene. Ona je inženjerka i ponuđen joj je posao odmah nakon diplomiranja. Otišli smo u Sinsinati. Svakog jutra ona u 7 izlazi iz kuće i pravi nove korake u karijeri, dok ja još u gaćama gledam jutarnji program. Zagledan u laptop svakih 30 sekundi rifrešujem mejl, dok gledam neki bezvezni intervju Džastina Bibera.

Dio prećutnog dogovora je da treba da očistim kamin, usisam, operem tanjire. Uveče spremam večeru, mada bi trebalo da naučim da napravim nešto više od sendviča s piletinom i testenine. Iako me ne tretira tako, ne mogu da se ne osjetim kao kućni ljubimac, koji cvili kada ona ujutru napusti kuću i stoji na prozoru mašući repom kada se vraća. Tokom dana kupim i namirnice za kuću, a uveče me ona, ako sam dobar, izvede na picu u lokalnu kuglanu.

Ona me hrani, oblači i živim pod njenim krovom i zbog toga sam joj zahvalan. Kada bismo sabrali kiriju, hranu, račune za struju i grijanje, moj finansijski dug bi prerastao studentski kredit. Taj kredit najbolje može da opiše moje trenutno stanje. Međutim, ona je toliko dobra da mi nije tražila ni cent.

Zajedno smo već pet godina, a nadam se da ćemo ostati i narednih 60. Ali, zdrava veza treba da predstvalja zajednički rad, a ne parazitiranje. Ja želim da budem riba koja pliva s njom, a ne školjka na trupu njenog broda. Ja sam sa njom zato što je volim, ali ako bih sada ostao sam, mogao bih samo da se vratim u svoju dječju sobu u kojoj su posteri Monti Pajtona i Simpsonovih. Ja Stefani dugujem 10.000 dolara. 

Pripadnik bumerang generacije, koja se nakon koledža vraća na roditeljske jasle. Uspio sam da izbjegnem taj kliše. Uprkos tome što sam anksiozan zbog toga što sam nezaposlen, ja sam srećan, jer brinem o sebi. Ja ne mogu da zamislim da dok otvaram još jedan odgovor na konkurs moja porodica ne diše - čekajući.

Iskreno, više nisam tako uzbuđen kada mi stigne mejl o zaposlenju. U prosjeku, potrebno je 17 sekundi da obavjeste da su odbili prijavu. Prije šest mjeseci Stefani i ja smo zajedno čitali poruke. Danas čak i ne razgovaramo, samo joj pošaljem sms u stilu "Firma ta i ta - još jedan odbijen". Početkom godine je stopa nezaposlenosti bila najniža od 2009. godine. Stručnjaci raspravljaju koliko je to održiv trend, a svako od nas shvati da se privreda okreće, kada se konkretna ponuda pojavi u našem inboksu.

Za sada ja uživam u kućnim poslovima. Ja sam odredio da svakog četvrtka čistim kupatilo, tako misli skrenem na posla sata vodeći računa da li sam dobro uglancao pločice. Onda postavim cilj da starom četkicom za zube, skinem kamenac s ivice kade.

Imam još neke ventile. Kao što su ljekari nekada puštali krv, da bi očistili nečistoće iz tijela, ja tako čistim um pišući blogove, čitajući i pokušavajući da pronađem sebe kroz crtanje. Zadajem sebi male ciljeve. Danas ću pročitati 30 strana neke knjige. Juče sam se prijavio za četiri radna mjesta. Sutra ću poslagati DVD-jeve po abecednom redu. 

Ponekad razmišljam o nizu odluka, koje su dovele do ove tačke. Mogao sam da ostanem u Čikagu. Da tražim neobavezni posao u Njujorku ili San Francisku, zanemarujuči želju da budem sa Stefani. Ali kada se ona nasmije s druge strane stola, ja znam zašto sam ovdje. Prazninu, koju bi imao bez nje, ništa ne bi moglo da ispuni. Možda me ta odluka opisuje više nego što sam svjestan. Možda je moj ponos ugrožen, ali zato imam ljubav.