DRAGANA SE BAVILA RUKOMETOM, A ONDA JE PARKET ZAMIJENILA NJIVOM: Udala se u Koštuniće i s mužem uzgaja KROMPIR ZA MEDALJU!
Koštunići, selo na južnim padinama planine Suvobor, nadomak Rajca, Ravne gore, Rudnika i Maljena, poznato je po šumskim plodovima, ljekovitom bilju i voću, a zahvaljujući vrednoj porodici Tomović, prepoznaje se po uzgoju krompira posebnog kvaliteta i izvanrednog ukusa.
Kad vidite kuće i okućnicu Tomovića, prva pomisao je da se bave seoskim turizmom. Toliko je sve uredno, čisto, zeleno i cvijetno, a ljepota puca dokle pogled dopire. Glasno se divimo pred Draganom (39), koja nas dočekuje s osmijehom na licu.
– Samo bi mi još turisti trebali. Previše je posla oko krompira, imanja, njiva, magacina, radnika i dece. Mada, ko god nam dođe, prvo pomisli što i vi. Svjesna sam u kakvoj ljepoti živimo, pa ponekad razmišljam koliko bi ljudi dalo sve na svijetu da uživa u ovom raju – kaže naša domaćica, po čijoj figuri i stisku ruke nepogrešivo prepoznajemo da se bavila sportom.
Foto:Privatna arhiva/RAS Srbija
Nema gazde kad treba da se uradi posao
Kao djevojka, 10 godina je igrala rukomet u Gornjem Milanovcu, ali je već dve decenije s mužem Milanom, rame uz rame, posvećena porodici i njihovom poljoprivrednom gazdinstvu. Kćerke su odrasle, u Čačku se školuju i rade, pa je još samo najmlađi Vasilije kod kuće. Dok čeka da on stigne iz škole, a Milan (44) iz magacina, Dragana priča o poslovima.
Foto:Privatna arhiva/RAS Srbija
– Najviše obaveza imam oko radnika. Kad se skuplja krompir, bude ih po 30 i za njih treba napraviti tri obroka, a tokom godine svakog dana brinem da naših 10 radnika dobije dobar ručak i da budu zadovoljni. Kad bude neka veća porudžbina, kad krompir mora hitno da se prebere, spakuje i isporuči, onda svi radimo barabar s radnicima. Tu onda nema gazde – priča i šali se kako se to što ona radi u gradu zove „menadžer za ljudske resurse“.
Stiže i Milan, koji je uz oca Stanka odmalena u ovom poslu.
– S poljoprivrednom nikad nije jednostavno i lako. Mora čovjek da bude budan i da pazi šta i kako radi, a posla je mnogo. Mi sadimo krompir na oko 20 hektara, kako koje godine. Njive treba dobro pripremiti dubokim oranjem, freziranjem, đubrenjem. Da bi sav taj posao imao smisla, treba iz Holandije nabaviti dobro i kvalitetno seme, na vrijeme posijati, a onda, kad krompir počne da niče i procveta, obezbjediti mu dovoljno vode. Sad više ne zavisimo od kiše, jer smo nabavili sistem za navodnjavanje, ali i dalje sa strepnjom gledamo u nebo kad se nadviju crni oblaci. Ne stiže se lako do dobrog roda, a tek kad se sve složi, može da rodi 45 tona po hektaru – objašnjava Milan.
Krompir je neophodan, a opet nekako nebitan
Tomovići nikada nisu izašli na pijacu. Uvijek su imali vjerne kupce u veleprodaji, pa je tako i danas. Tek da ne bude bez briga, i njima uvoznici znaju da poremete račune.
Foto:Privatna arhiva/RAS Srbija
– Krompir je takav, neophodan, a opet nekako nebitan artikal. Od setve do kupca sedam puta se svaki krompir prometne kroz ruke, a sve je teže naći radnike. Podrazumjeva se da krompira mora da bude dovoljno, pa se nekontrolisano uvozi, što je uvek na štetu domaćih proizvođača. Naši ljudi nisu navikli na te neke nove ukuse i uvijek više vole ovde gajen, domaći krompir. U svetu ima preko 90 sorti krompira, a mi uobičajeno gajimo desetak. Kupci vole ukus našeg belog i roze krompira, pa od tih sorti ne odustajemo – priča naš domaćin. Imaju Tomovići sve što treba. Automatske sejalice, sadilice, vadilice, rotacione i obične drljače. Halu za prebiranje, pakovanje i skladištenje krompira. Kamion i viljuškar i preko 40 priključnih mašina za četiri traktora. Sve su zaradili.
Foto:Privatna arhiva/RAS Srbija
– Danonoćno ova kuća radi više od sto godina i kocka tuđeg ili nezarađenog šećera nije u nju ušla. Pošteno radimo generacijama, ali se bojim da nam se jednog dana ovi rogovi na kućama ne uruše. Uzdamo se u našeg Vasilija, ali odoše nam deca iz sela. Znaju i oni da je seljak uvek bio rob bez obzira na to kako je moderno vrijeme došlo – nada se iako je pomalo skeptičan Stanko Tomović, s ljubavlju gledajući u unuka Vasilija.
Branka Gajić
