ISPOVIJEST TUŽNE MAJKE: ''Bila je tako savršena beba kad se rodila, kako je moglo OVO da joj se desi?''

Kada roditelj izgubi dijete, to je vjerovatno najteža stvar koja se može desiti toj osobi. Jedna majka je odlučila otvoriti svoje srce i podijeliti svoje tužno iskustvo.

''Po prirodi sam vesela osoba. Ja sam prva koja će zaplesati na nekoj žurci. Ja sam ta koja će napraviti neku šalu kada nastupi neprijatna tišina - neka je i najgluplja, samo da ne bude tišine. I to sam prava ja. Uvijek sam vesela, čak i kada umirem od tuge. A sada, sada umirem od tuge.
Ja sam Marki Ostler iz Jute, ja sam majka koja je ostala bez svog djeteta. Odgajana sam u mormonskoj porodici punoj ljubavi i punoj dece. Oduvek sam znala da i sama želim da budem mama. Imala sam 23 godine kada sam upoznala Endrjua, svog supruga. Godinu dana kasnije, vjenčali smo se. Još godinu dana kasnije, i na svijet je došao Urban, naš sinčić koji je isti tata. A godinu dana posle njega, opet sam zatrudnila. Uvijek sam znala da želim da mi djeca budu otprilike sličnog uzrasta i ovo je bio pravi blagoslov.

U ranim stadijumima trudnoće desilo se par sitnih komplikacija oko kojih ni ljekari ni ja nismo brinuli. Uglavnom je to bilo krvarenje.

Na prvom ultrazvuku, presrećno sam gledala u jasne i jake otkucaje srca bebe. Par nedelja kasnije, saznali smo da čekamo devojčicu. Odlučili smo da će se zvati Everli Džo. Nisam mogla da verujem da čekam djevojčicu - oduvijek sam sebe vidjela kao mamu gomile dečaka.

Na sredini svake trudnoće trebalo bi da se obavi "anatomski skener" bebe. On je veoma važan jer se beba detaljno pregleda i nema nikakvih iznenađenja kada dođe na svijet. Noć prije tog skena, jedva da sam spavala. Ujutro sam povraćala od nervoze.

Kada sam se smestila u ordinaciju, zamolila sam ljekarku da uključim kameru na Fejsbuku kako bi i on pratio ovaj pregled. U to vrijeme poslovno je bio u Nju Džersiju. Dozvolila mi je.

Nakon što je pregled završen, ljekarka je pažljivo spustila ruke sebi u krilo, pogledala me i rekla mi "Moram da vam kažem da vidim jedan problem".

- Okej? - rekla sam, odnosno pitala, usporeno. Ne znam zašto, ali bila sam uvjerena da se šali. Ali ko bi se tako šalio?

Tada je usledilo objašnjenje da na skenu vidi neke abnormalnosti srca. Rekla je da će odmah pozvati specijalistu i izvinila mi se što mi donosi loše vijesti. Dodala mi je maramice i izašla.

U početku nisam htjela da se okrenem ka telefonu. Endrju me je dozivao, pitao me da li sam dobro. Uvjeravao me je da savremena medicina praktično može sve. Udahnula sam.

- Niko nije izuzet od užasnih stvari u životu. Sad je red na nas - rekla sam mu. Znala sam da je to istina. Tada sam shvatila da sam od početka trudnoće to osjećala.

Specijalista je konačno došao. Bio je vrlo ljubazan i nežno nam saopštio da naša djevojčica ima ozbiljne defekte srca i da će operacija biti neophodna.

Imala je sindrom hipoplastičnog lijevog srca, ventrikulkarni septalni defekt, pulmonalnu stenozu i atrioventrikularni kanal. Srce joj je bilo tako loše da lekar nije mogao da nam pokaže sliku pravog primjera takvog srca, već je sve morao da nam crta. Rekao je da će naša djevojčica morati na čitav niz operacija, i da će joj dobar dio života proći u bolnicama.

Naša Everli Džo na svet je došla 6. novembra 2017. godine. Bila je teška oko tri kilograma i izgledala je kao anđeo. Izgledala je savršeno. Kako je mogla da bude tako savršena, a tako lošeg zdravlja?

Čim se rodila, priključili su je na gomilu aparata. Prvih par dana bila je na nekim lekovima koji su joj zbunjivali tijelo, kako bi mislilo da je i dalje u materici.

Kada sam je konačno uzela u ruke, to je bio najsavršeniji osećaj na svijetu. Sa samo tri dana imala je prvu operaciju srca. I bila je uspješna!

Čekali su par dana da se oporavi, a onda se odlučili za drugi zahvat.

Posle te druge operacije, činilo se da joj je mnogo bolje. Konačno je mogla da diše samostalno i svakog dana bila je sve jača. Kada su mi rekli da će biti prebačena iz jedinice za intenzivnu njegu, plakala sam od sreće. To znači da je na veliki korak do konačnog odlaska kući, mislila sam.

Došao je i Božić koji smo slavili u bolnici, a potom sam otišla kući da bih bila malo i sa Urbanom. Dva sata po mom dolasku kući, zvali su iz bolnice. Everli je imala srčani zastoj, pokušavali su da je ožive. Rekli su nam da se odmah vratimo. Puni osećaja krivice, krenuli smo ćutke do bolnice. Ušli smo u Everlinu sobu. Oko nje je bilo oko 20 lekara i tehničara. Jedan od njih nam je prišao.

Rekao nam je da pokušavaju da je ožive punih 45 minuta, ali bezuspješno. Čak i ako uspiju, rekli su mi, oštećenje mozga bilo bi preozbiljno.

Iako sam znala da ne smijem, ušla sam u sobu. I posle samo par sekundi, čula sam jednog hirurga kako kaže: "To je to. Nema više nade."

Umrla je 9. decembra 2017. godine. Tačno mesec dana od njene prve operacije.