Nenad Radulović - Neša Leptir (1959-1990)

"Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta ..." Zanavijek je ostalo zapisano na poleđini ljekarskog recepta, samo dan prije nego je 12. februara 1990, u 31. godini života, preminuo Nenad Radulović ... Neša Leptir. Neprikosnoveni kralj humora i scenskog nastupa u amanet nam je ostavio antologijske stihove poput "Nataše", "Umiru jeleni", "Vrati se", "Grudi balkanske", uz koje se i danas rađaju prve ljubavi i pusti poneka suza.

U porodičnom stanu fotografije, Nešine gitare i pregršt sjećanja ...

- Veoma mi je smetalo što se svašta pričalo, da je umro od droge, da je pio ... A on je tek u 27. godini popio prvu čašicu ... Imao je karcinom na levom testisu, koji je kasnije metastazirao i na mozak ... - s tugom započinje razgovor majka Bosiljka, a brat Željko otkriva kakav je Neša zaista bio:

- Krasila ga je neiscrpna energija, radost, igra, a život mu je bio baš onakav kao što je i govorio: "Savršeno organizovani haos!" Bio je veoma emotivna osoba i sve što je pisao zapravo su balade. Tek kasnije je pojedinim pesmama dodavao brže ritmove. Obožavao je da se druži, masovno su se okupljali na keju, živeli su uz gitare i vino ...

Prvo čega su se dohvatili kao grupa je, zapravo, kantri muzika, nosili su one karirane košulje, a preko nje je oblačio štrikane džempere iz sela Zabojnice kraj Kragujevca, odakle mu je otac. Ponosio se svojim porijeklom. I nikada nije pravio koncerte, nego žurke, kako je volio da ih zove, silazio je među publiku.

Sve se spontano dešavalo, potekli su bukvalno iz naroda, nije ih projektovao neki menadžer, svirali su na ulici, voljeli su da prave performanse na otvorenom, noću, ispred FDU. Uporedo s razvojem grupe, originalnim humorom dao je pečat i "Indeksovom radio-pozorištu", u kojem je bio od osnivanja.

Leptir u gitari

Svoje nastupe volio je da započne stihovima: "U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu", a ljudi vele da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Baš kao što se desilo i s prvom zvaničnom svirkom u Domu sindikata, kad su se danima na blagajni nizale nalepnice - RASPRODATO, dok su ih tapkaroši ljubili i na rukama nosili ... Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.

- Često je umeo da zaboravi gde je ostavio ključeve od stana, pa je tako jednom u Domu sindikata, pevajući "Natašu", na stihu "ostao je ključ od stana" uzviknuo: "Ej, mama, ključ je kod komšinice!". Svi su počeli da se smeju, misleći da se radi o šaljivoj upadici, a ja pokrila rukama lice ... Džep mu je uvek bio prazan, govorio je: "Ma, biće para...", a onda dolazio kod mene da mu dam dve "crvene".

- Sve je delio s grupom na ravne časti... Upisao je prava, dao nekoliko ispita, a kad je stigao do rimskog prava - padne. Kobajagi sedne da uči, pa opet na ispit ... Profesor mu kaže: "Kolega, nije dovoljno....", a on će mu na to: "Hoćete li, molim vas, da zadržite moj indeks, a ova sličica će vam možda nekada značiti".

- I, napusti fakultet. Ali je dao obećanje da će se jednom vratiti... Kad je posle nekog vremena svirao upravo na Pravnom, ponosno je istakao: "Eto, obećao sam profesoru rimskog prava da ću se vratiti!"

Tragična simbolika imena

Bio je sportista, imao crni pojas u karateu, a dok su njegovi drugovi iz Devete gimnazije igrali basket, glumio je njihovog trenera, ali baš ono po američki, sa sve kariranim sakoom. Prvi se osmjelio da imitira Miloševića, i to 13. maja, na Dan milicije, a kad je neki od komandira revoltirano negodovao iz publike, na opšte oduševljene ostalih, izgovorio je: "Niko ne sme da vas bije ..." U svemu što je radio krila se određena simbolika, a najveća, zasigurno, u samom nazivu grupe - Poslednja Igra Leptira.

- Dao je taj naziv i nikada nikome nije otkrio zašto. Verujem da je potpuno podsvesno nastalo nešto što se kasnije i desilo ... Njegov život je zaista bio poslednja igra leptira, razdragana, vesela ... Vinuo se brzo, živeo isto tako, i sagoreo ... Do kraja je uvek davao sebe ... I potrošio se. Nije umeo nikome da se odupre, skloni u stranu, svima se davao. Bio je zanesenjak, totalno neiskvaren.

Ali, u celoj priči, jedan detalj možda objašnjava ponajviše:

- Veoma se plašio leptira! Molila sam ga, kumila, kupovala mu poklone, ali nikada nije smeo da mu priđe. Čuvam njegove crtice koje je zapisivao u vidu dnevnika i u njima se vide dve sasvim različite ličnosti. Na sceni je bio veseljak, a u životu izuzetno setan. Jednu celu stranu posvetio je Romima.

- Brinuo je o svemu, imao je mnogo ljubavi prema običnom malom čoveku. Sećam se, bio je u trećem razredu osnovne škole, 8. mart, zima, i prvi put je sam seo na autobus, odvezao se do Zelenog venca da mi kupi cveće. Doneo je tri kitice smežuranih, promrzlih ljubičica, kojima sam se, naravno, obradovala, ali sam ga pitala da li je bilo svežijih.

- On mi odgovori: "Kad sam izašao iz autobusa, video sam jednu baku kako sedi na betonu, bilo mi je žao i nisam hteo da idem dalje. Kupio sam cveće od nje i dao joj sve pare što sam imao, samo da ustane i ne sedi više na hladnoći ..." Eto, takav je bio ...

Ni opaka bolest nije uspjela da uništi vedrinu duha. Pred samu operaciju tumora na mozgu izveo je performans na VMA, pričao, pjevao, imitirao, a kad je anestezija počela da djeluje, obratio se osoblju: "A sad, svi na svoje radne zadatke!" I legao.

Neša Leptir preminuo je 12. februara u tri sata ujutro. I, dok je gubio dah, kao da je hrabrio svoje najbliže:
- Dobro sam, samo jedino ne mogu da igram fudbal ...

"Svako od nas neku
svoju priču ima,
što u tami tišti
a puteve bira.

Samo kad je hladno, kad umori zima,
slutimo je, tužni , na krilu leptira.
svako od nas plaća
dah svoje tišine
što kroz kožu diše
u vatri nemira.

Samo kad je mokro, i kad duga sine
svako na svom dlanu budi svog leptira."

(pesma urezana na nadgrobnoj ploči)

(Izvor: kurir-info.rs)

Snimak sa koncerta u Splitu 1985., stadion Poljud