"Na poslu ja pitam da li je neko gladan pošto idem u pekaru, a on kaže da nije"

Na poslu ja pitam da li je neko gladan pošto idem u pekaru i neki kažu ne, neki kažu da hoće i daju mi novac.

Jedan kolega, koji je rekao da neće, me zove dok sam bio u pekari i kaže da se predomislio i da mu uzem doručak, daće mi pare u firmi, oko 150din.

Ja dođem u firmu i on vadi novčanicu od 2000din i kao ''Nemam ništa sitnije, jel imaš da mi vratiš?''. Naravno da nisam imao, ali ajde, uzeće on sutra, sve je ok naravno. Sutradan ga ja pitam da li će ići po doručak, da uzme i meni pošto sam u gužvi, on kaže da je doručkovao kući već a sa posla izlazi ranije pa neće uzimati tu.

Ok, kupim ja sebi. Sutradan ja opet u pekari, on me zove i kao ''E aj uzmi i meni to i to, dajem ti pare u firmi'' Ali ne spominje što on treba mene da časti (nije poenta u 150din nego u principu).

Rekao sam da imam samo 500din da kupim cigare i doručak, jer sam zaboravio karticu. Ovo mi je prvi put da sam ''odgovorio'' sitnim vaćarošima, do tad sam uvek mislio ''Njemu je na čast''. Smješno je, ali sam ponosan.