'Čekam posao i bježim, Bog neka mi oprosti, ali ne mogu više!'

Moja mama je takva da NIKAD, ali baš NIKAD kad bih joj ja rekla da sam nešto odlučila, nije rekla: ,,Super, podržavam te. Radi sve kako bih ti bila sretna." ili nešto slično. Uvijek je: ,,Kako? De nemoj. Jesi sigurna? Šta će ti ćaća reći? Kako ću se ja osjećati? Šta će ovaj reći, šta će onaj reći?", itd, itd. Uvijek me u svemu što odlučim sputavala i to me iz dana u dan ubija. Pri tome, kad su važne odluke u pitanju, nisam donijela nijednu lošu. Dijete sam za primjer. Magistrirala u roku jedan od težih fakulteta, pri tome sam i zadnju godinu radila da bih sebi plaćala. Imam divnog momka, prijatelje, itd. Ali ona nikad nije bila zadovoljna sa mnom. Ni tata isto. On mi je čak rekao: ,,Ih šta misliš da si taj i taj fakultet završila, a ne taj sad? Bogu plakati, ja sam pod stresom zbog njih. Čekam posao i bježim, Bog neka mi oprosti, ali ne mogu više!