Pobunite se

piše: Dejan Kožul

Šta nam radeeee. Nije ovo pitanje već konstatacija sa onim sa onim dugim silaznim „e“. Konstatacija koja vodi ka konsternaciji ili ono ta konsternacija vodi ka toj konstataciji? Svejedno. Ovom frazom rešavamo sve probleme, otklanjamo odgovornost kao deterdžentom i nastavljamo putem koji je odavno utaban jer, „šta nam radeee“.
No, možete li zamisliti da su to isto rekli naše dede i bake onih kasnih 30-ih godina prošlog veka, ili ranih 40-ih, u vreme bujajućeg fašizma? Kakav bi svet danas izgledao? Sad ćete vi reći da se ne bi mnogo razlikovao, ako bi se imalo i razlikovao jer, eto, fašizma na sve strane. Možda ste i u pravu ali to je sad manje bitno. Bitno je da se to nije desilo. Šta? Pa, nisu rekli: „šta nam radeee“ i ostali kućama sediti i čekati kad će doći njihov red. Ne. Naprotiv.

Stefan Hesel, nekadašnji pripadnik francuskog Pokreta otpora, jedan od autora UN Povelje o ljudskim pravima, u svojim devedesetim godinama, dakle savremenik naših dedova i baka, poslao je poruku mlađim naraštajima u knjizi, odnosno brošuri koja se zove „Pobunite se“.
„Istina je da danas razlozi za pobunu mogu biti manje očigledni, ili je svet možda previše zamršen. Ko upravlja? Ko odlučuje? Nije uvek lako razlučiti sve struje koje nas nose. Nemamo više posla sa malom odabranom elitom čije postupke jasno razumemo. Svet je ogroman i osećamo da sve u njemu zavisi jedno od drugog. Sve je međusobno povezano, kao nikada ranije. Ali u tom svetu mnogo štošta je nedopustivo. Da bi se to videlo, treba gledati širom otvorenih očiju, treba tražiti.  Kažem mladima: samo potražite i naći ćete.  Najgora je ravnodušnost, reći „šta ja tu mogu, snaći ću se već nekako“. Ovakvim stavom izgubićete jednu od osnovnih osobina koja vas čini ljudskim bićem. Osobinu bez koje se ne može: sposobnost da se pobunite i kao posledicu, da se protiv nečega pokrenete.“

Hesel je ovo napisao pozivajući se na svoje ogromno iskustvo, kao čovek koji je sa, tada svoje 94 godine emitovao više energije nego što će mnogi od nas za vreme svog vakta. Zato je, kako je neko primetio, „pišući sa ivice svog groba“ i pripremio ovu poslanicu za generacije koje dolaze.
Jer, pobunili su se naše dede i bake i pobunili bi se i da se nad Evropom nije nadvila fašistička čizma jer društvo u kom su živeli njima nije dalo nikakvu šansu. Nije se tad moglo tek tako otići u neku Švedsku, Nemačku, Švicu...
A, sve je teže to učiniti i danas. Ko je otišao, otišao je. Nije kapija skroz zatvorena ali je sve manje propusna. Nismo svi takvi talenti da smo željeni gde god nam srce to poželi, mada nisu ni svi željni odlaska u „tuđinu“, jer „sunce tuđeg neba ne grije kao ovo naše“, ali ni „ne ostavlja ni opekotine kao ovo naše“.

E, a da to baš i ne bi bilo tako poslušajmo mudri savet Stefana Hesela jer ravnodušnost ubija. Zamislite sivi svet u kom samo obitavate, obavljate svoje osnovne funkcije. Zamislite svet distopije. Nema se šta tu puno zamišljati. Gotovo da živimo u takvom svetu. Ipak, da ne bude baš kao sa našim bakama i dekama, koji su bili prinuđeni uzeti oružje u ruke, mi, a posebno generacija rođena za vreme i posle naših ratova, i dalje ima vremena da poželi utopiju i da se pokrene. Nije ovaj fašizam toliko moćan kakav je bio kasnih 30-godina, iako se sa tim ne treba igrati već ga najozbiljnije shvatiti. On još uvek može biti poražen, kao što i ovo društvo ili društva mogu biti bolja, ali za to je potrebno „delati“ i za to je potrebno prihvatiti sopstvenu odgovornost za loše stanje. Nema više: „šta nam radeee“. Radimo mi to njima. Korak po korak. U svakom segmentu društva. Na ulici, u školi, na fakultetu, na poslu, kući...Borba će biti duga i neizvesna. Izbora nema. A ako ste zadovoljni činjenicom da se „ipak ne puca“, onda ništa. Zapucaće se. Kad tad.