'' Znala sam da ću se jednog dana udati, ali da ću se udati za nekog...''

Nema koristi od razgovora sa ljudima koji imaju dom, oni nemaju pojma kako je to kada tražiš sigurnost u drugim ljudima, da ti dom bude svako mjesto na koje spustiš glavu. Roditelji su me ostavili kao malu u dom za nezbrinutu djecu jer nisu imali od čega da me hrane. Tamo sam sa rastanjem trpjela fizičko i psihičko maltretiranje. A kada sam postala punoljetna trebala sam da napustim dom, nisam imala gdje da odem. Tako da sam bila na ulicama, moj dom je bila jedna mala zabačena ulica. Našla sam posao u jednom restoranu u kome sam prala sudove. Jedan gost u restoranu se raspitivao za moje stanje. Ponudio mi je brak. Čovjek je stariji nema nikog svog. Trebao mu je neko ko će da ga pazi i kupa. A ja bih zauzvrat dobila dom i hranu. Pristala sam. Znala sam da ću se jednog dana udati, ali da ću se udati za nekog dekicu jer mi on jedini nudi dom, to nisam pomislila nikad, ali nisam imala izbora. Bio je dobar prema meni gledao me kao ćerku, a onda je postao agresivan i krenuo da me bije i pljuje. Trpjela sam, nisam mogla da odem jer nisam imala neki drugi sigurni dom. Kada je on umro ta kuća je pripala meni. Poslije određenog vremena našla sam bolji posao, konačno živim normalno i imam nešto svoje. Mom sadašnjem mužu kada me je pitao za moju prošlost, i kada sam mu rekla šta sam radila i šta sam trpjela kako bih došla do ovog položaja na kome sam sada. Pitao me je “zašto?” . Pa vjerovatno sam mogla da se ku*vam i steknem neke ogromne pare. Ali nisam željela, možda je moja ulica bila prljava na kojoj sam nekad živjela. Možda je taj deda o kome sam brinula bio prljav prije nego što bih ga okupala. Možda su sudovi koje sam prala bili prljavi. Moje lice, moja garderoba i moje ruke bile prljave svakog dana. Ali moj obraz je bio čist. Mogu ponosno da kažem da sam na pošten način došla do doma. Roditelje nikada nisam vise vidjela, nadam se da bi bili ponosni na mene.