"Kad god nas neko pita kako smo, kažemo ”Dobro!” i niko ne zna kako teško živimo."

Tata, mama i ja smo, sve troje, završili Pravni fakultet.

Tata i mama su prije 5 godina ostali bez posla, a ja ga nikad nisam ni dobila, otkako sam diplomirala.

Živimo u iznajmljenom stanu, otkako smo izbjegli iz Sarajeva i sad mama i ja šijemo po porudžbini, a tata radi na građevini i jedva nam bude za kiriju, struju i vodu.

Juče sam prodala posljednji komad nakita, koji smo imali, prsten od bijelog zlata, koji sam dobila za 18-ti, da bismo imali nešto novca.

Ali, sinoć, kad smo razmišljali šta nam sve nedostaje i šta nam sve treba, samo smo se izljubili, zagrlili i ostali tako zagrljeni jedno 10 minuta.

Shvatili smo da nam ništa ne treba, dok smo zajedno i dok se volimo.

Uprkos svemu, kad god izađemo na ulicu, nasmijani smo; kad god nas neko pita kako smo, kažemo ”Dobro!” i niko ne zna kako teško živimo.

Ali, volim ih najviše na svijetu, sve bih dala za njih i oni za mene i samo to je važno!