Žene koje čiste stanove u BGD otkrivaju pravu istinu o svom poslu.

Na društvenim mrežama, kao i u roditeljskim viber grupama, sve češće se javi dilema zašto sat dadilje košta isto kao sat čistačice. Otuda i pitanje kako izgleda čistiti tuđe stanove i koliko se za to zaradi?!

O tome smo razgovarali sa ženama koje čiste stanove u prestonici.

„U celoj stvari nije suština u ceni čišćenja, nego koliko čovek može sa tim što naplati da živi. Da sve cene ne skaču toliko sad, ne bi skakala ni cena čišćenja. Ja sada imam koleginice koje kažu da neće da rade ispod 850 dinara po satu. Meni cena nije takva, ja imam stalne klijente. Ipak, sat zavisi, ide od 500, pa i do hiljadu u slučaju kad me neko pozove na manje od sat vremena da bih mu, recimo, jednu sitnicu uradila. Ako izgubim dva sata u prevozu da bih radila manje od sat vremena, onda cena skače jer se u suprotnom ne isplati. Inače je 600, 700 dinara u proseku po satu. A ako preko agencije radim osam sati dnevno po 400 dinara, mesečno zaradim oko 64.000 dinara“, kaže Nataša, kojoj je taj posao glavni izvor prihoda.

Kaže kako ne misli da je premalo plaćena, posebno kad se vidi koliki je minimalac danas u našoj zemlji.

A kakva su iskustva u njenom poslu, ima li neprijatnosti?

„Ne može više ništa da me iznenadi, ni aljkavost, ni odnos prema ljudima. Ja sam frizerka po struci, radim ceo život s ljudima, navikla sam na razne želje i prohteve. Dakle, ako u nečijem stanu vidim veš na lusteru, vodim se onim – njihov veš, njihov stan, njihov problem, šta to mene briga. Meni su inače svi klijenti divni, više sam imala problem da ljudi pokušaju da srede sve pre nego što ja dođem, da se ne obrukaju. Kažem onda, pa što dolazim, ako već plaćaš, sedi, popij kafu, a ja radim svoj posao.“

Nataša ističe da je u njenom poslu najbitnije biti sasvim otvoren.

„Nema čitanja misli. Ako mi ne kažu da namestim bračni krevet, ja ga ne nameštam. Radim ono što kažu, s tim što se kod dugogodišnjih klijenata to već sve zna unapred i samo se odradi.“

Naša sagovornica otkriva i zašto je njen posao zapravo bolji od drugih koje je radila.

„Neuporedivo je bolje nego kad sam radila kao frizerka. Ja sam iz tog posla i pobegla u ovaj jer nisam mogla da trpim svakakve zahteve i izmišljanja. U ovom poslu je sve jasno i uvek bez objašnjenja posle prvog susreta mogu da se ne vratim ako mi se ne nešto ne svidi i odem kod drugog. Radim kad hoću, šta ja hoću, sa ljudima s kojima ja hoću i još sam plaćena za to. Nikad se nisam osetila manje vrednom, za razliku od vremena kad sam radila kao frizerka. Meni je ovo izduvni ventil u odnosu na to. Trebala mi je psihička promena, posao frizera guši, nisam imala više živaca za prohteve koji nisu realni. Ljudi misle da su frizeri estetski hirurzi. Ne možete da izgledate kao Penelope Kruz iako uradite frizuru koju ima ona. A u ovom poslu je sve jasno. Postoji šablon kod svih, porodica diktira tempo održavanja stana i, kad radite isti stan dugo, sve znate. Ljudi očekuju da sve bude čisto i, kad i bude čisto, onda su prezadovoljni. I zato sam i ja zadovoljna.“

I njena koleginica Jasna kaže da svaki posao ima svoju cijenu.

„Generalno, ovo vreme je krivo i onda su i pojedine žene možda pomislile da mogu više, pa više naplaćuju. Ja nisam dizala cene, radim i dalje po 500, 600 dinara po satu, ali čula sam da neke rade i po 800, 1.000“, kaže Jasna, kojoj je ovaj posao takođe glavni izvor prihoda, dok suprug ima svoj posao.

A šta ona kaže o aljkavosti klijenata?

„Ja gledam na ovaj posao ovako – što se duže zadržim kod klijenta, to bolje po mene jer ću više zaraditi. Pritom, to je naš posao. Kao što radimo i kod svoje kuće, tako i ovde. To je sasvim normalna pojava.“

Jasna ističe i šta je za pet godina tog posla naučila.

„Nailazim na mnogo pozitivnije i bolje ljude nego dok sam radila u mesari i pekari. Mnogo nas više cene ljudi u ovom poslu. Ti ljudi su uglavnom prijatni.“

Kaže kako neprijatnih situacija nema, a posao odbija uglavnom ako je danas za sutra i nema vremena.

„Imam porodice kojima idem dva, tri puta nedeljno na osnovu njihovih prioriteta. Tako recimo danas bude čišćenje kuhinje, sutra kupatila, prekosutra prozora. A kad ide proleće ili pred praznike, onda idu generalke. Mi smo tu da uradimo ono što oni nisu stigli ili ne mogu. I ako su i razmaženi, zato i plaćaju.“