" Izvadila sam mast iz zadnjice i ubrizgala je u lice. Evo kako je to izgledalo"

 

"Imam 42 godine i mislim da sam lijepa žena. E jedino što sam nekad bila ljepša. Bila sam i ostala vitka, na tijelu mi se nije pojavilo salo, ali se zato istopilo sa lica.
Obrazi su mi upali, pa su sa sobom nadole povukli podočnjake, plus moj zelenkastobijeli ten... Usne su mi postale mnogo tanje i blijeđe, koža oko brade, inače suha, počela je blago da se mreška.

Uvijek sam bez šminke izgledala jako umorno, otprilike kao da mi nije dobro. Nisam još dobila bore, tek su mi se pojavile blage nazolabijalne, ali nije problem bio u borama, nego u toj ispijenosti, zbog koje mi je rođena majka sto puta rekla: „Jedi, bre, vidiš da si kao državno pile“. Mami, naravno, ne pada napamet da sam ostarila. Ja, naravno, kapiram šta je.
 
Malo mi je žao što mladost prolazi. Ali dobro, to je to, i šta se tu može.
„Ma može, može“, kaže mi moja drugarica i kuma, plastični hirurg. I objasni mi šta je to transplantacija masnoće. Znači, izvadi malo masti iz butina, ili odakle god ja hoću, obradi je i „sipa“ u lice.
Ja se plašim da će da boli, plašim se da će mi pasti imunitet jer sam kilava, plašim se najviše tog vađenja masti jer sam čitala razne strahote o liposukciji.
„Daj, molim te, ne filozofiraj! Dolazi ovamo, samo ćeš se osjećati bolje kad te uljepšam“, kaže Ljilja, kod koje sam svratila da mi pogleda rezultate krvi, da ne čekam zakazani termin kod doktora. A vadila sam krv jer sam stalno umorna i malo-malo pa mi izađe herpes. Sve se dešava u njenoj ordinaciji.
 
I nije ni završila rečenicu, a već mi je u krilo bacila dva peškira, jedan da se obrišem poslije tuširanja, drugi da se umotam da ne idem gola od kupatila do stola. Onda mi je dala i neku veliku bijelu flašu. Kaže - time se temeljno i svuda nasapunjaj. To je nešto za dezinfekciju.
Ne znam šta me je snašlo. U meni mješavina uzbuđenja, straha, zbunjenosti, nagona da pobjegnem kući i nagona da za sat vremena odatle izađem ljepša. Plus, ta akcija košta više od 1.000 eura. Pa ko to sebi može da priušti? Evo, ja imam sreću da imam kumu koja će mi to sada pokloniti.
Je*ote, pa ovo je operacija!
Skidam se polako, srce mi kuca brzo. Opori bolnički miris onog sredstva iz bijele flaše pokreće talas adrenalina u mom stomaku. Gotovo je. Nema nazad.
U zelenim hirurškim kaljačama, s peškirom oko grudi, premrla prelazim granicu iza koje ne znam šta se nalazi.
Ljilja i Milka (to je sestra) ko u burkama. Zelenim. Ne mogu da ih prepoznam.

Ležem na stomak na, fakat, operacioni sto. Milka mi daje neke injekcije. Dvije.
„Šta je to?“
„Ma ništa, bre, lezi tu i ćuti“, lako Milki da se zeza.
Prilazi Ljilja, nešto mi radi po butini, kao da me malo mijesi, osjećam neko komešanje u debelom mesu, ne boli uopšte, samo se nešto mrda unutra. Pitam je šta to radi, kaže, raspoređuje anesteziju. Nije trajalo ni minut, prešla je na drugu stranu, to isto uradila i na drugoj butini. E, mislim se, dala ti je anesteziju, sad si ga na...bala!
 

Kad ono međutim, Ljilja kaže: „Gotovo, vidiš da nije ništa“. Milka viče: „Pa nego šta nego je gotovo! Šta si mislila, da ćemo mi cio dan da se mlatimo s tobom ovdje?“, i oblači mi steznik. Uvijek me zafrkava ta Milka, takva je u duši :).
„Gotovo?! Stvarno? Hahahahaha“, smijem se sada i ja. Malo euforično, ali sa mnoooogo olakšanja.
Sad će da mi bode facu, ali toga se ne plašim toliko zato što to nije liposukcija. Jer je za mene liposukcija najgori užas, pošto sam o njoj sve gadosti pročitala. A i pola je prošlo, ako dosad nisam umrla, neću ni sad. Laknulo mi je.
Vidjela sam svoju žutu mast prošaranu s malo crvene krvi u tankim špricevima. Evo ovo će mi sipati u facu, shvatila sam. Ali više nema straha u meni. Vidim da sam u sigurnim rukama, opustila sam se, počela da ćaskam s njima.
Ta žena, to nisam ja!
Onda je počelo punjenje lica mašću. To traje oko pola sata. Ljilja me je bocnula jedno desetak puta u razna mjesta: u čelo, kod viličnih kostiju, u sljepoočnice, u uglove usana... Ubod više pecne nego što boli, valjda je iglica jako tanka i vjerovatno ne ide mnogo duboko, ne znam sad to tačno, ali mene to stvarno nije boljelo. Ili sam očekivala da sve to bude mnogo strašnije, ne znam. Ali bilo je skroz podnošljivo.
A onda je Ljilja donijela ogledalo. U kome sam vidjela nekog drugog. Strano lice. Žena koju ne poznajem. Lijepa je. Ima puna usta, visoke istaknute jagodice, jedre obraščiće i nema onaj moj mali ožiljak na nosu. Ta žena, to nisam ja.
 
Pokajala sam se i bila sam tužna što sam nekako izgubila sebe. I zato što sada to više ne može da se vrati nazad.
Zauvijek sam izgubila svoje lice, a moje lice sam ja. Ono je moj život, moj duh, moje sve.
I gotovo. Sad ga više nemam. Još sam se jadnije osjećala što sam se polakomila i što sam htjela nešto više, nešto što mi ne pripada, jer meni ne pripada ono što je bilo pre 10 godina nego mi pripada ovo što je sad.
I sad sam izgubila svoj identitet i dobila nešto drugo, što uopšte nisam ja.
I tako ja nisam bila ja prva tri dana.
Ali onda su otoci splasli...
Onda su otoci splasli, moje lice mi se vratilo isto onakvo kakvo je i bilo, samo jedrije i odmornije. Ne umijem da objasnim koliko sam bila srećna kad sam se ponovo prepoznala u ogledalu. A tek koliko sam bila srećna što sam to ja, ali ljepša i odmorna.
 

Transplantacija masti ne mijenja lični opis. Poslije tri do pet dana ne vidi se da ste išta radili na licu, ali svi misle da ste se malo popravili, naspavali, zaljubili. Ljepši ste, mlađi, usta su punija, nema podočnjaka, imate fine obraze, podignutije je cijelo lice i koža je jedra i zategnuta.
A i nahranjena, krema vam više nije potrebna. A sve je tako diskretno! Sve djeluje potpuno prirodno. I sada, poslije svega, mislim da ću za dvije-tri godine ponovo ovo da uradim.
E, još da dodam i ovo. Posleij intervencije boli vas cijelo lice i bole vas butine, odnosno dio iz koje je vađena mast. Lice boli četiri-pet dana, a butine oko nedelju. Na mjestu odakle je mast vađena imate crne modrice, zbog njih se nosi steznik i maže se hepalpan. Ali one nisu velike i prođu za 15-ak dana.
I to u onih prvih tri dana depersonalizacije izgleda strašno, ali kad sve prođe, zaboravi se."