PRIČA: Direktor i ratni borac

"Ma baš me briga što si ti borac,reče mi direktor firme u kojoj sam peti put tražio posao.Sve borci...Ti mladiću što si odbranio,ogradi.Više ste mi se na glavu popeli sa tom boračkom pričom."

-Ali imam kod kuće porodicu.Ne radim nigdje.Molim vas,imajte razumijevanja.

-Imam ja razumijevanja.Eno ti onolike njive.Ljudi padaju radeći.Ali ne...Vi bi svi u firmu.Mrsko vam gledati.I onda dođete maltretirate nas o vašim boračkim glupostima.Nemoj da te više vidim.Reći ću obezbjeđenju da te odmah izbace.Fino sam ti govorio.Odradi mi izbore.Ovakvi kao ja trebaju federalnom parlamentu.Da dam doprinos.Mi smo sposobni.Ali,ne.Ti i tvoj borački ponos.I ja sam bio u ratu.U Općini vodio službu.Nisi mi odradio i idi.I ne vraćaj se više.Ovdje za tebe,dok sam ja tu,nema mjesta.

I ponovo se vraćam kući pognute glave.I opet moram objasniti svojima da nisam uspio.I opet onaj molećivi pogled male kćerkice.Na godinu kreće u školu.Hoću li je moći opremiti?Hoću li biti u nemilosti sudbine da joj neću moći priuštiti kao ostali roditelji?Godine prolaze.Nemam upisanog niti dana radnog staža.Lakše bi mi bilo da sam sam.Ne bi me toliko pritiskalo.

Nekoliko dana poslije me pozvala supruga da hitno dođem kući.Prepao sam se.Čovjek u tim trenucima neracionalno razmišlja.Misli na najgore.Ni jedna lijepa misao se ne može probiti od siline loših.Kada sam došao ugledah za stolom u avliji,mog ratnog druga Bucu.

Mnogo smo zajedničkih trenutaka preživjeli u ratu.Ranjavani.On je odmah poslije Dejtona otišao u Njemačku.Iako je Zlatni ljiljan.Nažao su mu učinili tadašnji lokalni moćnici.Nije htio ništa.Ni posao.Ni platu.Ni privilegije.Želio je samo da ode odavde.I otišao je.Odmah.Odnio u starom koferu svu ogorčenost sa sobom.Evo ga sada u mojoj avliji sa velikim autom njemačkih tabli.

Pozdravismo se.Reče mi da mu je potreban tamo neko od povjerenja da vodi molerski posao.Nema nikog pouzdanog.Sjetio se mene.Nakon 10 godina.Zna da jedan drugog nikada izdali nismo.I došao je po mene.Koliko su jaka ratna prijateljstva.Neraskidiva.Naravno,pristao sam.Prvi godinu sam radio u Hagenu,sledećih 4 godine u Dortmundu.Dobro sam se snašao.Dosta sam zaradio.Kada sam došao kući.Svi su bili radosni.Konačno i mene ogrijalo sunce.Supruga,moja djevojčica,majka-sijaju.Stigao sam popiti kahvu sa svim svojim ratnim prijateljima.Počastiti ih.

Pred sam povratak u Njemačku,majka me pozva i reče:"Čeka te neki čovjek."

Kada sam izašao vidio sam ga.Zahid.Onaj arogantni direktor.Ni sjena ondašnjeg moćnika.Mršav,neuredan.Jadan.

-Izvini,došao sam da vidim s tobom ima li tamo za mene posla?Čuo sam da vodiš firmu..pa ako možeš da mi pomogneš.Kuća mi puna čeljadi.Niko ne radi.
Bože moj,pomislih.Pravda.Čuo sam da je nekoliko godina bio u zatvoru.Razne pronevjere.I znam da laže za ukućane.Otišli su od njega svi,još dok je bio u punoj moći zbog njegovih vanbračnih avantura i arogancije.

-Ne, tamo gdje sam ne primaju takve.Tamo ne treba raditi za izbore.Ni za koga.

Sasuo sam mu u lice.Zatvorio sam mu vrata ispred nosa i otišao da uživam sa svojima dok još nisam otišao..

Izvor: Facebook/Elvir Peštalić