"ONESVIJESTILA SAM SE OD GLADI DOK SAM SE IGRALA" Petoro djece živi u stravičnim uslovima!
Često smo gladni. Kad ustanemo ujutru, dešava se da nema šta da se jede. Boli me stomak, ali istrpim. Najviše volim da jedem meso, tražim od mame i tate, ali kažu - nema. Nije to najstrašnije. Uveče kad legnem da spavam, plašim se da se kuća ne sruši na nas… Ovim rečima osmogodišnji Marko Petrović iz Žitkovca kod Aleksinca opisuje tragične razmjere siromaštva u kojem odrasta sa bratom Milošem (6) i sestrama Marijom (14), Miljanom (13) i Ksenijom (2). Petoro djece živi sa roditeljima Sašom Petrovićem (48) i Bojanom Miladinović (40) u trošnoj čatmari od blata i pruća, staroj više od 100 godina, čije trule grede prijete da se obruše svakog trena. Djetinjstvo im protiče u kući bez kupatila, toaleta, tekuće vode, bojlera, frižidera, bez ijedne igračke, u poklonjenoj garderobi i teškoj oskudici. Zbog duga od 8.000 dinara koji nisu imali da plate, struju nisu imali više od dvije godine, tako da je mali Marko upaljenu sijalicu prvi put video sa godinu i po dana.
Kada govore o svom siromaštvu, djeca počinju tiho da plaču. Prvo najstarija Marija, odlična učenica VIII razreda i dijete za primer u svakom pogledu, a potom, krijući suze, oči rukama pokrivaju i njena mlađa braća i sestre.
Ona uprkos ekstremno teškim uslovima života, u dnevniku ima sve petice.
- Domaći pišem na koljenima jer nemam gdje. Stavim sveske na krevet na kojem spavam sa sestrom Miljanom, čučnem i pišem. Teško mi je da učim jer smo svi u jednoj sobi. Nemam svoj kutak gdje mogu da se sklonim. Najveća želja mi je da upišem medicinsku školu, ali strahujem da će mi propasti snovi. Najbliža je u Nišu, a ne znam kako bih putovala ili stanovala tamo - priča Marija.
Miljana kaže da se dešava da ujutru kad ustanu nemaju šta da doručkuju.
- Odem u školu, pojedem užinu, pa kad se vratim kući opet sam gladna jer nema šta da se jede. Teško učim jer ne vidim dobro, trebalo bi da idem na preglede za nove naočare, ali odakle para za autobuske karte. Zato kad čitam moram knjigu skroz da približim do lica. Bliži se kraj školske godine, a ni Marko ni ja opet nećemo na ekskurziju. Svake godine svi idu, a samo ja ne. Tužna sam zbog toga - priča tiho djevojčica.
A mali Miloš mašta o igračkama. Bilo kakvim, jer nema nijednu.
- Imam samo dvije izbušene lopte kojima se igram sa bratom Markom. Mnogo volim tenisera Novaka Đokovića, ali nam TV ne radi, pa ne mogu da ga gledam kad igra. Volio bih da jednog dana kad porastem i ja budem teniser - otkriva Miloš.
Saša radi sve moguće sezonske poslove za dnevnicu od 500 do 1.000 dinara, ali sve odmah ode na hranu i troškove.
- Od 2009. do 2011. bili smo bez struje zbog duga od 8.000 dinara koji nismo mogli da platimo. Marko se rodio i nije znao šta je struja sve do 1,5 godina starosti. U tom periodu samo za svijeće i baterije nismo mogli da zaradimo. Pozajmio sam dio novca, pa smo nekako platili i sad imamo struju - kaže Saša.
Porodica živi od 11.000 dečjeg dodatka i 21.000 dinara socijalne pomoći, što je nedovoljno i za osnovne potrebe. Majka djece Bojana je u saobraćajnom udesu prije 20 godina izgubila jedno oko, ali ima veliko srce. Odrasla je u domu za nezbrinutu djecu.
- Borimo se i ja i suprug da djecu izvedemo na pravi put, da budu dobri ljudi. Nadam se da će makar moja djeca jednog dana moći sama o sebi da se staraju i da im neće biti potrebna socijalna podrška. Kad dobijemo novac, kupimo namirnice, sredstva za higijenu, ostalo ide za račune i djeci za užinu. Nemamo frižider, pa ništa ne možemo da sačuvamo od hrane. Hranu kuham na malom rešou s jednom ringlom. Od posuđa imam samo dvije male šerpe. Muke su oko pelena, kupimo jedno pakovanje, a kad potrošimo, imamo problem jer nema vode u kući pa pranje nije opcija. Ksenija od kada je rođena spava sa mnom u krevetu, nema ni kolica pa je sve vrijeme u rukama. Djeca su dosta emotivna, plaču za sve što nemaju.
