NIŠTA NIJE NAGOVJEŠTAVALO TRAGEDIJU: Njihovu ogromnu ljubav prekinuo je METAK IZ PIŠTOLJA!

Branka Petrić je diplomirala glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, a postala članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1960. godine.

U svojoj dugoj i neprekinutoj glumačkoj karijeri ostvarila je širok dijapazon uloga, od zaljubljenih devojaka, preko komičnih junakinja da bi danas gradila zrele i kompleksne ženske sudbine. Svoju sreću našla je kraj glumca Bekima Fehmije.

“Prošli smo i blistave i strašne trenutke, ali ono što je konstanta, kao sidro, bila je naša ljubav. I ona je, bez ikakve patetike, ostala do kraja našeg života. A imali smo bure i oluje, potonuća i uzdignuća, na koncu ne znam neki brak koji tako dugo traje, skoro pedeset godina. Ja sam ga uvek istinski podržavala u onome što radi, jer za mene je bila radost sve ono što se njemu dešava, i s njegove strane što se meni dešava. Nešto što sam ja toliko volela kod njega je to što nikada nije pokazao ni trunku zavisti prema nekome, nikada ga nisam čula da ogovara nekoga. Bio je jako čist, što se tiče kolegijalnih odnosa on je uvijek znao da pohvali. Kod njega momenat sujete ili zavisti nikada nisam osetila. Da ne govorim o odnosu prema porodici, bio je do kraja brižan, predan, spreman da pomogne“, rekla je ona ranije.

Ova dama danas živi sa svojim mlađim sinom Hedonom. Stariji sin Uliks je glumac i živi u Americi. “Blagoslovena sam što imam dvoje djece“, kaže Petrić i dodaje: “Bekim je htio 12 ali ja sam mu govorila da bi trebalo da budemo sretni sa dvoje. Možda mi je malo žao što nismo imali treće.”

O svom suprugu je uvijek govorila sa puno ljubavi. Ipak bol je bila prevelika kada je Bekim u julu 2010. okončao svoj život hicem iz pištolja. Po njegovoj želji, pepeo je prosut u rijeku u Prizrenu na Kosovu, gradu u kome je proveo veliki deo svog detinjstva.

Na pitanje kad se sjeti poslednjih dana supruga, da li je po bilo čemu mogla naslutiti da će sebi oduzeti život Branka je tada rekla:

“Ne. Jer da jesam, sigurno bih na sve moguće načine pokušala da ga spriječim. Tih posljednjih dana Bekim je bio isti i ništa nije nagovještavalo da je tragedija na pomolu. Dan ranije igrala sam predstavu “Tako je moralo biti” u kojoj glavni lik sebi život oduzima hicem iz pištolja. Kakve li ironije! Sutradan ujutro bili smo zajedno kod kuće, a oko 14 sati rekla sam Bekimu da idem kod frizera. Dopratio me do vrata i pitao imam li te večeri predstavu.”

“Odgovorila sam da nemam i da ćemo celo veče biti zajedno, i on me zagrlio. Ni po čemu nisam osjetila da ga poslednji put vidim živog. Vratila sam se za manje od sata, jedva čekajući da mu pokažem svoju novu frizuru, a dočekala me sablasna praznina. Najprije sam ušla u dnevnu sobu, ali mog supruga tamo nije bilo. Kako sam prolazila stanom tako bih zavirila u dječje sobe, pa na terasu, ali ni tamo nije bio. Na kraju sam ušla u radnu sobu u kojoj je kućna biblioteka i računar. Bekim je ležao na otomanu boje višnje sasvim prekriven bijelim čaršavom. “Ma vidi kakva mi je frizura”, govorila sam dok sam prilazila ležaju, čekajući kao i uvijek njegov komentar, ali odgovora nije bilo. Čak sam ga u čudu pitala zašto je tu legao i još se pokrio po glavi.”

“Čim sam podigla čaršav. Glava mu je bila na jastuku koji je donio iz naše spavaće sobe, i da nisam videla pištolj u njegovoj desnoj ruci kojom je pucao u slepoočnicu i malo krvi na čelu i po kosi, mislila bih da je čvrsto zaspao. Na stočić pokraj računara stavio je ličnu kartu, oružni list i oproštajno pismo naslovljeno na mene, sinove i njegovu braću. Mislim da se pokrio čaršavom da odmah ne doživim šok i da se ne zaprljaju zidovi. Kakva estetika smrti. O svemu je vodio računa. Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomjerena”, rekla je tada Branka i otkrila šta je pisalo u njegovom oproštajnom pismu.

“Pismo je bilo napisano lijepim rukopisom, pa ga je, možda, i ranije napisao, i u njemu nam je poručio da nas voli, da odlazi vrlo miran i odlučan. Nije htio da o tome obavjestimo javnost niti da oproštaj bude javan. Način na koji je otišao i sve što se oko toga zbilo, govori da se nije bojao smrti i to mi je velika utjeha.”

Ipak Branka je skupila hrabrosti da ga na vječni put isprati onako kako je zaslužio. Nije joj bilo lako. Utjehu je tražila u sjećanju na divne dane provedeni sa njim, a sedetivi su joj pomogli da ublaži bol.