Emotivno pismo o baki iz Valjeva bez novca, ali bogatoj - punoj dostojanstva, rastužilo regiju!

Sigurno vam se nekad desilo da u trgovini, u redu na birou ili na ulici sretnete osobu koja nema novaca da kupi ni malu štrucu hljeba.

Jedna djevojka iz Valjeva je tako srela staru baku u pekari, bez novca, ali bogatu - punu dostojanstva!

Njeno pismo koje je obišlo regiju vam, bez uredničkih intervencija, prenosimo u potpunosti:

''Pekara, prepuna, čekam na red, ljudi se vraćaju s posla, deca iz škole, podjednako ubijeni u pojam, podjednako svesni samo momenta kad im se piša i kad su gladni.

U jednom trenutku, ulazi stara baka, prebira po torbi, vadi kesu, u kesi sitnina, dinar-dva, broji, ozarenog lica, jer shvata da za to nešto ima novca.

Ljubazno zamoli prodavačicu da joj odgovori na pitanje: “Imate li možda danas, izvinite?”, prodavačica odgovara da nema tog nečeg.

Svi ćute, niko se ne pita šta li traži. Nikog ne zanima, pobogu, došla je u pekaru po hranu ne po drogu, i to s crkavicom! Baka kreće ka vratima i kaže “Hvala vam, možda je negde ostalo”. Pitam prodavačicu šta je gospođa htela, a ona mi kaže: “Bajat hleb, jeftiniji je bajat”.

U šoku sam, 20 ....dinara se u ko zna koliko kuća skuplja, za koricu hleba i to nikog ne zanima! Neki dečaci se smeju, šatro gospođe se zgražavaju, gmaz se sklanja kao da je žena gubava, ali ta žena nije samo običan siromašni stanovnik Valjeva, ona je dostojanstvena, vredna svakog poštovanja.

Zašto?

Zato što sam izašla za njom da je zamolim da joj kupim svež hleb, a ona to nije želela, zato što se raspravljam s njom 20 minuta i ubeđujem da ja to zaista želim i ona postiđeno pristaje, ali mi traži adresu ili mesto gde će mi, kad skupi još 20 dinara, vratiti novac jer mi možda zatreba!!!

Kupujem hleb, izlazim i ona plače i moli me da oprostim što nema i gura mi 20 dinara u džep, dok preko puta nas, valjevska kurvetina gleda s visine ženu koja može da je nauči šta je čovek neukaljanog obraza, jer se za hleb nije ...., jer nije prosila, jer je htela pošteno da plati svoje osnovne potrebe! Dalje neću reći kako je prošla poznata droljetina…

Uz ovakvo okruženje i manjak živaca vrlo lako ljudi mogu da zaglave zatvor, ni zbog čega!

Nego, šta je poenta?

Gospođa baka me uhvatila za ruku, stegla i nakon toga zagrlila i ja sam srećna zbog toga.Takvi trenuci u životu mi daju snage ne da ne budem nezainteresovana za ono što se oko mene dešava, nego da uvek imam čak i mikro-plan kako sistematski uništavati idiote.”