(P)Orobljavanje na evropski način
Težimo li mi ka Evropi i evropskim vrednostima, štogod to “evropske vrednosti” bile? A, težimo. Valjda. Kako ko. Dobro.
Teži li ta Evropa da nas obgrli svojim vrednostima i stavi nas pod svoje skute gde će nas obasipati pažnjom, slatkišima, organskim voćem i povrćem, slobodom, „tom lijepom, tom dragom, tom slatkom slobodom“? Valjda. Možda. Kako koja država. Razmislimo malo o tom.
Ovih dana iz te Evrope nam je stigao izvještaj o našem napretku. Dobro je, a puno bolje može biti, posebno u oblasti pravosuđa i slobode izražavanja. Pravni sistem još nije u skladu sa EU normama, prostor za politički uticaj je ogroman, sporo je sprovođenje pravde, posebno kad je reč o novinarima i pretnjama. I tako, dalo bi se ovde lamentirati još ali to meni onda ne ostavlja prostora za razmišljanje.
A razmišljam baš o toj slobodi na kojoj Evropa toliko insistira. Dok razmišljam prestigne me vest o tome da će Evropska komisija predložiti uspostavljanje evropskog sistema za odobravanje putovanja i građani stariji od 18 godina iz zemalja van EU kojima nisu potrebne vize za putovanja u Šengen plaćaće "ulaznicu" od pet evra. Da, dobro ste shvatili.
Ubuduće ćete plaćati ulaz u EU. Nije to viza, smirivaće vas EU zvaničnici. To je u vašem interesu jer “teroristi i kriminalci ne mare mnogo za nacionalne granice. Jedini način da ih zaustavimo je da efikasno radimo zajedno”, kazao je evropski komesar za bezbednost Džulijan King, kao da teroristi nisu bili “lokalci” sa urednim pasošima zemalja EU.
Razmišljam o vrednostima koje ta Evropa kao promoviše i pitam se…Pitam se da li je Evropi zgodnije imati mali prostor divljine na svojoj teritoriji kom će prodavati svoje besmislice, a na kom će moći biti sve ono što ne može biti kući i pri tom dobro i zarađivati? Kako to mislim?
Evo, mediji su spomenuti kao jedna od negativnih strana izveštaja. Postoje li mediji na ovom prostoru koji se nekad zvao Jugoslavija, koji su pod kontrolom evropskih kompanija? Postoje. Styria, Waz, Ringier...Svi oni uveliko posluju na ovoj teritoriji. Primenjuju li oni vrednosti za koje se deklarativno zalažu baš u ovim našim kvazidržavicama? Da li su radnici u tim medijima u daleko boljem položaju od kolega u onima koji sebi nisu mogli priskrbiti evropskog vlasnika? Da li je njihova uređivačka politika usmerena ka evropskim vrednostima, slobodarskim vrednostima, etičkim vrednostima? Bojim se da je odgovor na sva ova pitanja negativan.
Baš kao i drugi mediji, koje slobodarska ruka Evrope nije pomilovala, valjaju se u blatu šovinizma i nacionalizma u kom su se valjali i pre njihovog dolaska. Nikakav strani gazda tu ništa nije popravio, a nije ni pokušao to da uradi. A i zašto bi?
Mislite li da su oni došli ovde kako bi sprovodili pravila iz država odakle dolaze? Mislite da smo toliko važni i da imamo toliki potencijal da mogu poslovati na taj način i još iz svega ubirati neki profit? Ili su možda svi oni došli jer im je jasno da ovde mogu da igraju po ovdašnjim pravilima, istina, u rukavicama.
Ne razumete? Dajmo najplastičniji mogući primer. Pogledajmo te Evropljane koji dolaze u ove naše krajeve. Dolaze li radi naše istorije, kulture ili radi jeftine i dobre hrane, pića, raskalašnih devojaka, tragova ratova koji im daju i tu vrstu uzbuđenja? Svaka čast izuzecima, ali većina njih dođe da bi bile svinje kakve već kući ne mogu biti. Ako ne verujete eno vam Guča, eno vam splavovi po Beogradu, eno vam Čaršije i ćevapa…Jasno. Nekima je i takva slika kakva se nudi razlog za ponos.
Uevropljivanje ovog prostora značio bi gubitak i za njih same jednako kao i za te Evropljane.
A mi? Šta je nama činiti koji se ne možemo zadovoljiti time? Dati petama vjetra“, što bi rekli u Alan Fordu, pa samostalno u tu Evropu ili gde već?
Ne bi se mi tamo snašli. Suviše smo zaglavljeni tu gde jesmo. Suviše nas more misli o tome kako pripretiti, kako potplatiti, kako naplatiti, kako umlatiti, kako izbeći zakone, iste one na kojima nam patroni iz Evrope prigovaraju da se ne primenjuju.
Postao je to deo tradicije, folklora i kao takav će opstajati još godinama, decenijama, vekovima. A Evropa? Nije ni ona imuna na takvo ponašanje. Štoviše, u kolonijama evropskih zemalja čak su ga i podstakle u želji da „zavade i vladaju“. A u tome su savršeno uspeli.
I opet. Šta sad? Odustati. Usklađujmo mi sebe i svoje društvo. Polako. Korak po korak. Jednoga dana kad se dovoljno uskladimo, kad izbacimo sve kosture iz ormara, možda shvatimo da možda nikad nećemo postati deo te Evrope, ali da imamo svoj deo, ili još gore da smo imali svoj deo. Svoja mora, svoje planine, nizine, vode…I da nas je ta Evropa doista prihvatila pod svoje skute. Ali ne kao mezimce nego kao nadničare, jeftinu radnu snagu, roblje.