Neozbiljna država preozbiljnih namera

Država koja još nije u potpunosti saživela traumu zbog ubistva premijera svaku mogućnost koja makar nagoveštava da bi se slično moglo ponoviti mora shvatiti ozbiljno. Problem nastaje kad država sebe ne shvata ozbiljno i to iz dobrog razloga, jer jednostavno i nije ozbiljna. 

Naravno, govorimo o pronađenom vozilu, u blizini porodične kuće, u koju, kako veledu, često dolazi premijer Srbije, Aleksandar Vučić. A u vozilu arsenal koji je čekao da se upotrebi. Kako? Možda je već i upotrebljen, a mi ne znamo za to. Kako? Pa, možda je baš ta činjenica da se arsenal našao tamo gde jeste i da je, slučajni prolaznik, otkrio sumnjivo vozilo i prijavio i bila njegova namena. 

Opet, kako? Pa, recimo da plan bio da to sumnjivo vozilo i arsenalčić u njemu skrenu pažnju i fokusiraju je na premijera? Kako sad opet to? 

E, to je vidite, dobro pitanje. 

Kako sad opet to? 

Zapravo je fokusiraju na pitanje premijerove sigurnosti uz dodatak kojim nam pokušavaju reći da je ona niska ili nikakva čim je moguće tako blizu njegove kuće doći sa vozilom prepunim naoružanja. I to naoružanja koje je, poslužimo li se policijskim žargonom, od ranije poznato javnosti, pre svega onoj koje se od njega skrivalo devedesetih godina u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. 

Potvrdilo je to više izvora, ali nekako mi najviše zapao za oko onaj Dragana Lukača, ministra unutrašnjih poslova RS-a: „Vjerovatno je riječ o oružju ostalom iz prošlog rata, koje je nekim kanalima došlo do Srbije.“ Vratilo se kući“, reći će zlobnici, a i sam sam jedan od njih.

Kako se konkretno dolazi do tih saznanja nisam siguran. Glup sam, zapravo za takve stvari, nesposoban za rasuđivanje jer nemam baš nikakvog iskustva u tom sektoru. 
Šta se time pokušalo reći? Da postoje strukture izvan Srbije koje žele zlo premijeru? Da one dolaze iz Hrvatske i BiH? Da su protiv premijerovog okretanja ka budućnosti i da žele da nas vrate u prošlost? 

Samo nagađam šta stoji iza toga, a dok nagađam setim se da je i premijer „od ranije poznat javnosti“, pa čak i onoj koja se od njega skrivala devedesetih godina u Hrvatskoj i BiH. 
Mašta nam je barem oduvek bila saveznik, posebno ako se ostavi dovoljno prostora za istu da deluje što ovde i jeste slučaj. Ko to pokušava da napakosti premijeru i njegovoj porodici? 

Prethodno je divno pripremljen teren podvlačeći terenski rad špijuna, uz odavanje tajni, hapšenja zbog priprema terorističkih napada. Idealno da pomalo zapostavljena mašta ponovo probuja, uključujući i zrno pa zatim i dva, tri zrna paranoje. 

Kad to uključimo i kad tome dodamo činjenicu da će ovaj slučaj, po svemu sudeći, ostati misterija onda smo već jako blizu ključaloj vodi u kojoj ćemo se svi krčkati. 
Ako ljudi koji navodno vode državu, uključujući i premijera koji je ujedno šef tzv. Biroa za koordonaciju bezbednosnih službi, traže da se otkrije ko stoji iza ovoga, pitam se kome se obraćaju. Od koga traže da reši slučaj? Čemu ta zamena teza? 

Ako pitate mene ona vodi ka onom odgovoru na pitanje „kako sad opet to?“ Vodi ka tome da se kaže da je premijer suviše blag, da je dopustio više demokratije nego što ovaj narod može da istrpi jer, evo...Daš im ruku a oni tebi vrate auto prepun naoružanja. 

Sledeći iskorak je ka tome da nam se kaže da je za našu sigurnost i naše dobro ipak potrebno malo „kresanja“ demokratije jer ne znamo da je konzumiramo. Ne bi trebalo čuditi da nas i pitaju da li smo za neku vrstu uvođenja vanrednog stanja, a mi da kažemo da jesmo jer to je za naše dobro. Iz tog ugla sagledavam i famozno vozilo pronađeno na Novom Beogradu, kao i dojavu o bombi u zgradi Air Srbije. A moglo bi biti toga još. 

Ako kojim slučajem preterujem onda smo tek najebali. To znači da nakon četiri godine vlasti premijer i družina nemaju apsolutno nikakvu kontrolu nad obaveštajnim službama. To nam valjda pokušavaju i reći. A ko onda ima? 

E, TO je dobro pitanje.