PRIČA: Na autobuskoj stanici dolazak autobusa čekali su starac i jako tužna trudnica

Na autobuskoj stanici dolazak autobusa čekali su starac i jako tužna trudnica.

Starac je radoznalim pogledima posmatrao ženin stomak dok je nije upitao: U kom mjesecu je tvoja trudnoća?

Žena je bila rastrojena, a tjeskoba je nestala s njenog tužnog lica. U početku nije obraćala pažnju na starčevo pitanje, ali je nakon nekoliko trenutaka odgovorila: Ja sam u dvadeset trećoj sedmici.

Starac je upita: Da li ti je ovo prva trudnoca?

  Žena je odgovorila: Da!

  Starac: Nema potrebe za strahom, ne brini, bićeš ti dobro!

  Žena je stavila ruku na stomak i pogledala ispred sebe da zadrži suze i rekla stvarno se nadam!

  Starac: Ponekad kod osobe raste osjećaj anksioznosti u vezi sa stvarima koje ne zahtijevaju od njega toliko razmišljanja.

  Ona je tužnim tonom odgovorila: „Možda.

  Starac je postao znatiželjniji i rekao: „Izgleda da prolaziš kroz teško vrijeme. 

  Zašto vaš muž nije uz vas?

Moj muž, Ostavio me je prije četiri mjeseca!

  - Ali zašto ?!!

  - malo je komplikovano

  - Šta je sa tvojom porodicom? Tvoji prijatelji, zar nemaš??

  Duboko je udahnula i rekla: „Živim samo sa svojim bolesnim ocem.

  - Razumijem da sada nije kao što je bio kad je bio mlad! 

Suze su joj potekle iz očiju i rekla je: "Da, čak i kada je u ovom stanju."
  - U čemu je problem?
  - On jednostavno ne može da se sjeti ko sam ja!

Posljednju rečenicu izgovorila je nekoliko trenutaka nakon dolaska autobusa koji su ćekali. 

Ustala je i rekla: Naš autobus je stigao. Ona je napravila nekoliko koraka dok je starac još uvijek sjedio , okrenula se i uhvatila ga za ruku i rekla, hajde, tata! Hajde da se vozimo autobusom! Vozimo se kući!

(Izvor: Facebook)