POSLJEDNJA ŽELJA MIKE ANTIĆA: Nije mogao da govori, ali je komšiji poslao cedulju u noći kada je umro i u 3 rečenice SVE REKAO

Miroslav Mika Antič preminuo je u junu 1986. godine, poslije duže bolesti, ali je ostao besmrtan. 

I danas žive njegovi stihovi, pjesme i priče o umetniku koji je stvarao baš tako kao što je i živio - autentično i neponovljivo.

Obolio je od raka vilice i hirurzi su mu odstranili dio jezika.

Činjenicu da više ne može da govori pjesnik je teško podnio. Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao. Mora da je znao da mu se zemaljski život bliži kraju jer se pobrinuo da ga uredi i završi svoje poslove na ovom svijetu.

Iste noći kada je umro, u ruke Dude iz komšiluka stiglo je pismo pisano Mikinim urednim rukopisom. Posljednja želja pjesnika bila je samo jedna - da ga poštede suvišnih konvencija.

"Kad me budu iznosili, neka pročitaju 'Besmrtnu pesmu'. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro mange korkoro. Niko ne smije da mi drži govor", pisalo je.

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.